Još jedna od opozicionih stranaka koja odustaje od bojkota je PSG. Da li je to dobar potez ili nije, pokazaće vreme. Nego, hajde da se vratimo malo unazad i vidimo kako je i zašto do bojkota došlo, te da li je ovaj odustanak samo logična posledica nekih događaja od pre.

Bojkot, sam po sebi, nije bio zamisao Saveza za Srbiju koji ga je prihvatio, već je to ideja narodnog(?) pokreta „1 od 5 miliona“ koji je započeo masovne demonstracije pre dosta vremena. Ova ideja je začeta, pre svega, u opravdanom ili neopravdanom razočaranju mnogobrojnih građana u sve stranke, kako one na vlasti, tako i one u opoziciji, oličenom u čuvenoj, ali tupavoj rečenici „svi su isti“ (tupavoj zato što, ipak, nisu). Iz toga je proisteklo uverenje da, pošto su već svi „isti“, mora da se nađe neki sasvim novi način državnog uređenja i neki sasvim novi ljudi koji bi ga sproveli. Niko iz tog pokreta, međutim, nije nikada formulisao ni kakav je taj sistem, niti ko su ti ljudi. Očekivalo se, verovatno (i prilično naivno), da će se stvari nekako rešiti same od sebe – bojkotovaćemo, uklonićemo se iz svega kao da ne postoji, i poput trogodišnjaka koji rukama pokrije oči, infantilno zamišljati da će klovn nestati kada zažmurimo.

Stvari se ne rešavaju same od sebe, jer je to dokazano još zakonom o entropiji. Ko je preskočio lekciju u školi neka obnovi znanje, da se ne rasplinjujem.

U Srbiji je se već godinama (planski?) širi uverenje kako je politika prljava rabota (delimično svakako jeste, ali koja nije?) i da ista ne priliči „poštenim ljudima“. Stoga se ista prepušta onima koji, u najmanju ruku, nisu pošteni i koji u njoj vide isključivo način da dođu do nečega što bez politike ne bi imali, niti im pripada. Ne razmišlja se o tome da politika može biti poput izgradnje kanalizacije – posao koji je na početku prljav, ali omogućava da se ukloni mnogo veća prljavština. Posledice takvog načina razmišljanja svi iskušavamo neprekidno već decenijama. Taj pristup stvara ljude koji vode politički život „u rukavicama“. Ne prljaju ruke, sa visine posmatraju učesnike u istom i time sebi daju božansku poziciju nekoga ko se nikada neće ogrešiti, ko se neće pomešati s manje vrednima, ali nikada ništa neće ni uraditi. Spremni su da svakom političaru nađu manu, bez obzira na stvarne okolnosti ili činjenice, ali nikada im neće pasti na pamet da preuzmu odgovornost i sami učine nešto za dobrobit zajednice. Za to vreme će im ti isti, „manje vredni“, krojiti sudbinu. Izbegavanje lične odgovornosti za sudbinu države i naroda je ona čuvena varijanta priče o „liniji manjeg otpora“. Ideja o bojkotu je prilično utemeljena i u tom uverenju.

Bojkot, dakle, sam po sebi, bez ikakvih pratećih zahteva, otelotvorenje je jednog prilično nezrelog pristupa životu. SZS je, priključivši se pomenutim demonstracijama, pokušao da preuzme deo tog nezadovoljnog biračkog tela kanališući ideju bojkota i prihvatajući je. Veliko je pitanje da li je u tom preuzimanju birača i uspeo (mislim da nije), ali nije uspeo ni u oblikovanju bojkota u nešto što bi bilo smisleno, i to iz više razloga.

Pre svega, nisu postavljeni nikakvi jasni zahtevi koje bi vlast morala ispuniti da bi se od bojkota odustalo. Umesto da se SZS usredsredio na 5 ili 10 ključnih zahteva vezanih za slobodu izbora i utemeljenje pravne države, za koje bi vlastima dao neki tačan rok do koga se moraju ispuniti, javnosti je predstavljen onaj ugovor sa građanima, kao i program sa suludih 50 tačaka SZS. Niti su građani voljni da čitaju 50 tačaka, niti u njima treba da se nađu raznorazne i raznorodne ideološke i političke ideje van onih o slobodnim i poštenim izborima i vladavini prava. S obzirom da nije dat nikakav rok, svi su ti zahtevi bespredmetni. Takođe, ne postoji ni jasna pretnja kojom bi se vlast naterala da prihvati bilo koji zahtev građanskih pokreta i opozicinih stranaka. Bojkot sam po sebi ne znači ništa, ako ga ne prati najava onoga što će slediti u toku nelegitimnih izbora i posle njih. Tu najavu nikada niko iz SZS ili „1 od 5 miliona“ nije izneo u javnost. Na svako pitanje „Šta posle bojkota?“ odgovara se isključivo ili uvredama, ili ćutanjem. Umesto da se jasno kaže da će aktivisti sprečiti održavanje izbora na najvećim biračkim mestima i tako bojkot pretvoriti u blokadu, umesto da se najavi generalni štrajk posle takvih „izbora“, javnosti se šalju isključivo tupave poruke o bojkotu kao leku za sve. Ovakav bojkot ne da nije lek za sve, nego, kako je zamišljen (ako je uopšte zamišljen), nije lek nizašta.

Izbori će proći, SNS računa da ih je već dobila, rezultat će biti manje-više nelegitiman, ali i rezultat prethodnih izbora je takav, pa nikom ništa. Šta će biti posledice, tek ćemo videti. Jasno je da Vučića žulja i ovakav kilavi bojkot, ali od tog žuljanja neće mu biti ništa. Ono što nama treba jeste da ga stavimo u škripac, a ne da glumimo kamičak u njegovoj cipeli.

Bojkot, ovakav kakav se nudi, je nažalost samo izraz infantilnosti. Ozvaničen beg od stvarnosti.

Stoga ne čudi odluka PSG da od bojkota odustane. Izborni uslovi jesu loši, ali sami od sebe sigurno neće postati bolji. Ako već nema volje da se isti u najkraćem mogućem roku poprave na ulici, moraće se popravljati kroz institucije, kakve god da su, a to može trajati decenijama, ako se ikada i desi.

Da se vratim na onu metaforu o kanalizaciji – ako već treba da je kopamo, bolje je da uzmemo bager nego lopatu.